Постоје реченице које не припадају језику, већ тишини. Оне које не траже одговор, јер га нема. Оне које не пролазе, већ остају — у грудима, у мислима, у сваком покушају да се настави даље.
У ходницима Основне школе „Владислав Рибникар“ више нема тог корака, тог смеха који је носио безбрижност детињства. Али остаје нешто јаче од тишине — успомена. Онај осмех који није нестао, већ је постао вечан.
Јер осмех детета не престаје онда када га више не видимо. Он наставља да живи у сваком сећању, у свакој причи коју причамо о њему, у сваком добром делу које учинимо мислећи на њих.
И можда баш зато боли — јер је био чист, искрен, без страха.
Он остаје светло које нас подсећа колико љубави једно мало биће може да остави иза себе.
За све осмехе који су прерано утихнули —
у тишини их чувамо,
у срцу их носимо,
и никада их не заборављамо.
